„Nemojte samo vi (Zapad) da nam držite lekcije, nemate na to nikakvo pravo", izjavio je u nedeljnom intervjuu italijanskom listu „Republika" Mihail Gorbačov, poslednji predsednik SSSR-a. „Rusija gazi sopstvenim stazama ka demokratiji, i tek je na polovini tog puta. Lekcije Zapada nam u tome ni na koji način neće pomoći. Naprotiv, one mogu samo da budu kontraproduktivne", smatra čovek koji je svojom politikom s kraja osamdesetih godina prošlog veka, praktično preko noći, izmenio naš svet. Interesantno je da je Gorbačov navedenu izjavu dao uoči međunarodnog seminara koji se u Veneciji održava sa temom: „Da li će jednopolarni svet opstati do 2020".
U trenutku kada se svetski finansijski sistem zasnovan na postulatima koje su nametnuli američki liberalni ekonomisti uveliko urušava, rasprava o tome kako će izgledati budućnost naše civilizacije neminovno poprima na aktuelnosti. Zvuči paradoksalno, ali bogati zapadni svet kao da je decenijama svesno prenebregavao najjednostavnije prirodno pravilo: da sve ima svoj tok - početak, uspon i pad - pa tako i društveni sistemi. Ako iko o tome može da svedoči na pravi način to je, svakako, Gorbačov, ne baš tako davno, jedan od najmoćnijih ljudi na našoj planeti. Zato on i kaže: „Posle raspada Sovjetskog Saveza, SAD su sebe proglasile za pobednika i celom svetu nametnule svoja pravila igre. Sada je već svima jasno da ta pravila nisu bila ni dobra, ni efikasna." I zaista, u večitost američkog tipa kapitalizma kleli su se svi: od onih koji su ga kreirali, do onih koji o njegovoj suštini nisu imali bilo kakvog pojma.
Bez odgovora na krize
Činjenica koju svakako ne bi trebalo prenebregnuti jeste to da je sunovrat poverenja u lidersku ulogu Vašingtona naglo dobio na ubrzanju posle nedavnih događaja na Kavkazu. Po opštem saglasju analitičara, kratkotrajni ali žestoki rat između Rusije i Gruzije nisu izgubili vojnici Mihaila Sakašvilija, nego - Amerikanci. Naime, niko više ne sumnja da je cela operacija, sa strane Gruzina, u stvari, vođena sa druge strane Atlantika. Da li je reč bila o logističkoj pomoći jednom od američkih predsedničkih kandidata, što je otvoreno izneo ruski premijer Vladimir Putin, ili je iza ove avanture stajao i strah SAD da će ostati bez kontrole nad tokovima kaspijske nafte, znaju samo u štabu Džordža Buša.
Da nevolja nikada ne ide sama pokazalo se i u Ukrajini. Bivša sovjetska republika, razbijena unutarpolitičkim nesuglasicama, na ivici je da se konačno oprosti od aktuelnog predsednika i neskrivenog američkog štićenika Viktora Juščenka. Plan o uvlačenju ukrajinske države u NATO i strateškom zaokruživanju Rusije i sa ove strane razbio se o stav dela Evropljana predvođenih Nemačkom da im je partnerstvo sa Moskvom mnogo važnije od sudbine političara kojeg jedva da podržava desetak odsto njegovih zemljaka. A ni Rusija više nije ona iz vremena Borisa Jeljcina. Bivši komunistički džin probudio se jači nego ikada i svima stavio do znanja da neće trpeti tuđe rakete u „svom strateškom dvorištu", kao i da ima načina da ih efikasno onemogući.
Finansijska kriza koja već danima trese njujorški Volstrit, cele SAD pa i ostatak sveta, dodatno je ogolila činjenicu da Vašington više nije jedini centar moći. Zato i ne čudi izjava američkog ministra finansija Henrija Polsona da je „veoma zainteresovan da od svoga ruskog kolege Alekseja Kudrina dobije dodatna objašnjenja o planu predsednika Dmitrija Medvedeva", iznesenog nedavno u Evijanu - koji se tiče prevazilaženja nevolja izazvanih padom svetskih berzi. Vašington će, pre ili kasnije, morati da se povinuje i predlogu Moskve da se sadašnji format grupe najbogatijih zemalja (G-8) proširi novim članicama, pre svega Kinom, Brazilom, Indijom, Južnoafričkom Republikom...
Prevaziđena logika
I posle svega, očigledno je da će neko morati da vadi kestenje iz vatre. Pitanje je samo kome će ta nezahvalna dužnost da pripadne. Kada je reč o finansijskim mukama, većina je sklona mišljenju da bi svaka država trebalo, pre svega, da pomete sopstveno dvorište. Ovakvo rešenje, međutim, teško je izvodljivo pošto je mreža finansijskih tokova (legalnih i ilegalnih) toliko isprepletena da niko ne može da joj odredi ni početak ni kraj. Znači, solidarnost ostaje kao jedino rešenje. Ali i tu ima rupa. Naime, kako se do sada pokazalo, jake zemlje prečesto su sklone da svoje nevolje tovare na leđa drugima, naročito slabijima: ovo je posebno bio princip poslovanja u SAD.
Ali ne samo u domenu novčanih transakcija. Sličnom logikom vodili su se i planeri ratova, kao najprofitnijeg vida poslovanja. Sklonost Vašingtona da u sukobe koje je sam izazvao uvuče partnere iz Evrope, pa i ostatka sveta, postala je gotovo poslovična. Izgubljeni rat u Gruziji definitivno je pokazao sve mane takvog razmišljanja.
Zato predlog Dmitrija Medvedeva da se krene u novu fazu izgradnje sistema evropske bezbednosti, ovaj put bez SAD, zvuči više nego razumno. Postavlja se kao nužnost. Kako kaže Gorbačov, „takav sistem može da se zasniva samo na učešću svih država sa Starog kontinenta, i ne bi smeo da se formira nekakvim širenjem već postojećih vojnih saveza, ili instalisanjem novih vojnih sistema na teritoriji Evrope".
Slobodan Samardžija
